Одржавање водовода и канализације

Далеке 1953.године предузеће је бројало само 12 радника. У граду је у почетку било само 13 водомера и 6 јавних чесама. Извориште воде за пиће налазило се на Мачковом камену, одакле се вода препумпавала у резервоар капацитета 22м3 , а из њега се спроводила до јавних чесама у граду. Становништво се углавном снабдевало водом са јавних чесама.
Ширење града и све већа миграција становништва из села у град, неминовно су наметнули и веће обавезе комуналном предузећу.

Како су потребе за водом за пиће постајале све веће, приступило се изградњи изворишта на Скрапежу. Извориште је рађено у неколико етапа. У току 1959. и 1960. године, најпре је копан главни бунар за воду, у чијој су изградњи највећи допринос дали радници комуналног предузећа. У другој езтапи рађена су крила, којима је вода свођена у главни бунар и ове послове су извршиле омладинске радне бригаде које су чинили млади из осам разних земаља. Са изворишта се добијало најпре 8 литара у секунди, да би се касније првом реконструкцијом проток повећао на 30 литара у секунди, а другом реконструкцијом на 100 литара у секунди.

Седамдесетих година приступило се планском проширењу водовода и канализације у граду, направљен је нови цевовод са Ø100 на Ø350 и изграђена је једна комора градског резервоара капацитета 1500м3 . Све ове послове финансирало је комунално предузеће и на тај начин обезбедило снабдевање становништва довољним количинама воде за пиће.

Исклизнућем воза из шина 1983. године, излила се велика количина нафте у зони изворишта и постојала је велика опасност од загађења градског изворишта. Пројекат заштите изворишта урадио је институт „Јарослав Черни“ из Београда, а запослени у комуналном предузећу су читавих десет година одржавали и надгледали комплетан систем ископаних бунара, који су представљали заштитну водену завесу између простора где се излила нафта и изворишта.

Године 1993. године Пожега се прикључује на регионални систем за водоснабдевање „Рзав“, а градско извориште на Скрапежу се конзервира.